Manekenka iz spota Saše Kovačevića koja je upala u vrelo i zadobila ozbiljne opekotine sada se oporavlja u porodičnoj kući u Novom Sadu, prepričava nam detalje te nezgode i otkriva šta je istina o navodnom pokušaju samoubistva posle svađe s dečkom
Osmeh uvek ima na licu, čak i kad joj je najteže
Jeziva vest koja je prošle nedelje prostrujala, da je manekenka Jovana Švonja, javnosti poznatija iz spota Saše Kovačevića za hit „Kako posle nas”, upala u vodu čija je temperatura bila 90 stepeni, zadobila opekotine pedeset odsto kože na telu i ostala bez kose, i vas je verovatno, kao i nas, naterala da se stresete i pomislite: „Bože, jadna devojka.” Sve to postalo je još dramatičnije kada se pročulo da je Jovana Švonja svojevremeno pokušala da se ubije posle svađe s dečkom, skočivši s mosta u Dunav.
Međutim, pošto joj to nije uspelo, navodno se pokajala i javno objasnila da joj je žao što je skočila jer je mogla da se udavi, a da se zapravo u poslednjem trenutku predomislila i shvatila da u stvari ne želi da se ubije. Jovanu smo posetili u Novom Sadu, gde živi. U telefonskom razgovoru bila je raspoložena, iako pomalo utučena.
— Istina je da sam upala u vrelo, imam opekotine, ali proći će, možete da dođete i do mene pošto ne smem sada da izlazim na sunce uopšte. Neko vreme biću na kućnom lečenju.
Koban izlet
Kad smo kolima stigli do adrese na koju nas je uputila, prvo smo se zgranuli kada smo ugledali zamak. Jovana je došla na kapiju da nas dočeka, a u rukama je nosila štene staforda i odmah razjasnila dilemu oko kose.
— Jesam se ošišala, ali ne zato što sam ostala bez kose, nego zato što mi smeta vrućina. I inače sam htela da se šišam — sasvim je vesela bila Jovana, a onda smo naleteli i na mamu, koja je za trenutak prekinula naš razgovor. Pošto nismo mogli da još jednom ne pokažemo da smo zadivljeni kućom, pitali smo da li je sve to njihovo.
— Jeste, cela kuća je naša. Ne znam koliko ima kvadrata, nekih 300 — ljubazna je bila Jovanina mama, ali nas je odmah i upozorila:
— Uđite, dobro došli, pričajte s njom, ali molim vas, nemojte opet o onim glupostima. Htela da se ubije, pa htela da se ubije, dosta je bilo te priče, stvarno je više i dosadno.
— Kad sam pročitala te napise, bila sam u fazonu da me ljudi sad doživljavaju kao Frankeštajna. Nisam bila na snimanju, nego s drugom kod Sremske Mitrovice, ima neki izvor vode gde se ljudi kupaju. Naravno, ne kupaju se u vreloj vodi, nego u onom delu gde se ta vrela uliva u neku hladnu, i onda je tu super za kupanje, ima nekih dvadesetak stepeni. Međutim, mi tamo nismo ni stigli. Došli smo do tog vrela i ja sam htela da pipnem. On me je odvraćao, ali ja sam takva, moram sve da proverim, ali okliznem se i upadnem. Srećom, moj drug je brzo reagovao i izvukao me, tako da nisam mnogo dugo ni bila unutra, ali eto jesam se ispržila.
- Pošto sam upala dopola, najviše sam opekla noge i nešto manje leđa. Noge i dalje loše izgledaju, spržila sam tetovaže, ali njih nemam nameru da pokazujem. Leđa manje, ali sam i po njima imala plikove koji već polako prolaze. Kad me je izvukao, drug me je odveo u bolnicu u Sremske Karlovce. Doktori kažu da neće ostati ništa i da nema potrebe za transplantacijom kože. Mažem sada neku kremu koju mi posebno prave i čekam da mi stigne Šaljićeva mast. Umočila sam i ruke kad sam upala, ali po šakama nemam ništa jer sam ih odmah izvukla, samo ovde oko zglobova gde su mi bile narukvice imam ožiljke. Dobro je što licem nisam ništa dotakla. Ma, super je, moglo je da bude mnogo gore, srećna sam što se to ovako završilo.
Bolnički dani
— Eto, mogu da budem kaskader. Šalim se! Ma ne bi meni ništa toliko teško palo da nije bilo svih tih igala i bolnica. Ja se bojim igala, imam užasnu fobiju od njih. Čim sam stigla, zaboli su mi neku ogromnu iglu u vrat, pa me priključili na infuziju. Onda sam morala da idem u operacionu salu da oni to srede i regulišu, pod anestezijom, tako da ne znam šta su mi radili. Ležala sam tri nedelje u bolnici i nisam se smorila. Bila sam non-stop pod trodonima i morfijumom. Ali, ja sam optimista, idemo dalje – priča Jovana sa osmehom.
Nama nije bilo do smeha, samo smo mogli da pretpostavimo kakav je bol osetila kada je upala u vrelo.
— Uf, pa dobro, da. Ne može taj bol ni da se zamisli. Osetila sam ga u trenutku i mislim da je to sigurno jedan od najjačih bolova koje čovek može da doživi. Nervira me malo što su to u novinama toliko napumpali, kao izgubila 50 posto kože — priča manekenka, a u tom momentu ulazi prvo stariji brat, pa zatim i mlađi.
Nismo mogli ni da pretpostavimo da Jovana živi u kući nalik na zamak
— Možete da igrate soni, ajd samo sačekajte da završim razgovor, da pospremim sobu malo — obratila se Jovana mlađoj braći, koja su je poslušala. Primetili smo da ima popriličan autoritet.
— Da, imam. Ma igram i ja s njima soni stalno. Baš su se zabrinuli kad su čuli šta mi se desilo, a meni je u tom trenutku sve nekako bilo smešno. Kad su mama i braća došli u bolnicu, bili su užasno uznemireni, a onda su se baš rastužili. Oni me gledaju, mama plače, a ja se kao smejem i kažem: „Pa dobro, što ste tužni? Desilo se šta se desilo.” Kad mi se nešto loše dogodi, znam da moram da budem nasmejana, jer ništa ne vredi ako upadneš u paranoju, to može samo da pogorša stvari. Uostalom, ništa se toliko strašno i nije dogodilo, srećna sam što se sve završilo ovako. Nisam opekla ni lice ni glavu, a kosu sam sama skratila nekoliko dana pre nego što sam izašla iz bolnice, jer mi je već bilo pakleno vruće.
Početak karijere
Uvek ima posla na pretek, a za to je zadužena mama
Pitali smo je koliko su doktori sigurni da nikakvi ožiljci neće ostati i da neće biti drugih posledica po njeno zdravlje, s obzirom na to da je temperatura vode bila 90 stepeni.
— Bila je 86 stepeni tačno. Mene su tamo svaki dan previjali i premazivali svim i svačim. Prvo je postojala mogućnost da mi ožiljci ostanu na pet posto kože, ali posle nekoliko dana lekari su rekli da ipak neće jer se koža odlično regeneriše. Jedino što sada ne smem nikako na sunce neko vreme, ali izađem noću, tako da sam sad skroz obrnula dan za noć. Danju duže spavam, a noću ili gledam filmove ili izađem nekud. Na more sigurno neću moći da idem, a nadam se da ću do Nove godine biti skroz u redu — bezbrižno je objasnila Jovana, a onda otkrila i šta planira na poslovnom polju.
Prostrana trpezarija najprijatnija je za sedenje i ispijanje kafe
— Sada ću malo pauzirati s poslom. Ja sam na drugoj godini Pravnog fakulteta, a manekenstvom sam počela da se bavim pošto sam pobedila 2009. godine na izboru za „Mis Fashion TV”. Imala sam 18 godina i drugarice su me naterale da se prijavim. Od tada je počela moja saradnja s „Klikom”. Ne bih ništa da baksuziram, ali kad se sve ovo sredi, trebalo bi ponovo da idem u Milano. Krajnji cilj mi je odlazak u Los Anđeles, a možda tamo i glumu upišem.
Jovana nam je rekla da je njena mama trenutno domaćica, da je ranije radila u banci, a da je tata ekonomista, pa smo pomislili da možda i nisu bili oduševljeni idejom da im ćerka bude manekenka.
Tu je i dnevni boravak, pa možete da birate gde ćete da uživate
— Mama me je uvek podržavala, a tata se prvo malo bunio. Ali valjda su očevi uvek takvi sa ćerkama, uvek su nekako zaštitnički nastrojeni. Mislim da ću za njega uvek biti mala, ali dobro, sve mi je ostale želje on ispnio. Kuda god sam htela da idem, išla sam, ali poludi zbog nekih stvari, na primer zbog te priče koja me prati, o tom skakanju u reku. A to i jeste moja greška. Zvala me je neka novinarka iz jednog magazina tek kad se sve to dogodilo, ali ono što je napisala nisu moje reči, sem možda jedne rečenice. Sada će me, eto, šta god da uradim, pratiti ta priča o mostu. Važno je da ja nisam pokušala da se ubijem i svako ko me poznaje zna da su te priče gomila gluposti.
Svađa s dečkom
— Jesam pala, ali ne s mosta. To je deo ispod mosta, ima onaj spust i visina je tolika da nije ni moglo ništa da mi se desi. Smešno je. Neću ni da pričam o tome šta se desilo, jer je to bila pubertetska glupost, a ja malo nestašno dete koje se uvek mora da proba.
Roze boju Jovana uopšte ne voli, ali su je nagovorili da sobu ipak uredi u tom tonu
Šta se desilo s dečkom koji je pominjan u toj priči o „skoku s mosta”?
— S njim sam bila tri godine. Raskinuli smo pre godinu dana, tako da nismo više u kontaktu. Mogu da kažem da je on ljubav mog života. Sad sam sama, radije ću i tako nego da budem u lošoj vezi — otkriva nam Jovana.
Zašto se rastala od ljubavi svog života?
— Bitno mi je da me osoba s kojom sam poštuje. Osetila sam da je možda bilo malo šunjanja sa strane, a ja to nikako ne praštam. Ne kažem da sam neka cvećka, naprotiv, izuzetno sam teška osoba i njemu treba odati priznanje što me je trpeo tri godine. Malo sam razmažena, ali takva sam po prirodi, nisu me roditelji razmazili. Kao tempirana bomba sam, svašta može da me iznervira i onda samo u sekundi puknem, ali se brzo i smirim. Nije lako sa mnom biti u vezi — odlučna je Jovana.
Saša Kovačević
Ovo je samo jedno od brojnih kupatila u kući
— Dona, dolazi ovamo, ne grizi to! — opomenula je štene koje je stalno nešto gizlo, njene noge, nas, nameštaj, a onda ga uzela u ruke i malo se zamislila. To je bio idealan trenutak da je pitamo da li je istina da je sa Sašom Kovačevićem bila bliska, o čemu se govorkalo posle snimanja spota.
— Saša je moj dobar drug. Mi se znamo već dve godine. On je tražio devojku za spot, neko me je verovatno preporučio i Saša me je našao na Fejsbuku. On je veoma dobar čovek i pozitivan dečko. Čim ga vidiš, dođe ti da se nasmeješ a da ni sam ne znaš zašto.
Hmm, ovo je već bilo sumnjivo, pa smo je ponovo pitali da li su Saša i ona imali i nešto više od prijateljstva. Zapravo, više smo je zadirkivali, na šta je Jovana odmah razvukla osmeh.
I za kuhinju je zadužena mama, Jovana tu ništa ne dira
— Neću da vam kažem, zadržaću to za sebe — bila je zagonetna Jovana.
Mi smo ipak zaključili da je to ćutanje znak odobravanja, ali je više nismo mučili oko toga, već smo je pitali kako muškarac treba da izgleda da bi joj se dopao.
— Mora da ima lep osmeh i da bude duhovit, ali ne mora da bude ne znam koliko lep. Ranije su mi se dopadali tamniji muškarci, a u poslednje vreme stalno neki plavušani — kroz smeh je rekla Jovana.
Nešto kao Saša Kovačević, konstatovali smo, na šta Jovana nije imala nikakav odgovor. Pošto smo se uverili da se fino oporavlja, bilo je vreme da polako i krenemo. U dvorištu je Jovanina mama još uvek čistila.
— Pa nego šta, mora neko i to da radi — objasnila je mama, a onda smo Jovanu pitali da li i ona nekad pomogne.
— Pravo da vam kažem, uopšte ne. Ponekad operem sudove, ali to je sve, nisam baš nešto za te poslove. Baš ništa ne znam — bila je iskrena Jovana dok nas je pratila do kapije. Mama je crevom polivala plato ispred ograde, a Jovana se nije odvajala od svog psa.
Sa braćom često igra soni plejstejšn